Данас сви користимо интернет, у мањој или већој мери, и знамо колико интересантних ствари можемо пронаћи „сурфујући“: податке из разних области, игрице, другаре из детињства, филм који смо одавно хтели да погледамо… Међутим, седећи пред рачунаром, многи изгубе из вида да су у ЈАВНОЈ СФЕРИ, без обзира на то што су физички у својој соби или неком другом познатом окружењу. Тада настају проблеми који могу довести до озбиљних (па и кобних) последица.

Како би деца и млади били безбедни у виртуелном свету и уживали у добрим странама интернета, треба да им скренемо пажњу и на његове лоше стране, а неке од њих су:

  • могућност злоупотребе података
  • опасност од штетних фајлова (несвесно инсталирање вируса и слично)
  • изложеност непримереним садржајима
  • претерана изолованост
  • несвесно склапање договора о куповини производа
  • крађа идентитета

Поред свега наведеног, посебно је важно предочити младима опасност од упознавања преко интернета, јер треба имати у виду да та особа можда није она за коју се издаје. Као што их учимо да, док су мали/млади, не треба да разговарају са непознатим особама које срећу на улици, не треба то да раде ни на интернету. Правила која важе у стварном свету треба да поштују и примењују и у виртуелном. Стога, сваки наш статус на друштвеној мрежи треба да буде нешто што бисмо се и иначе усудили да кажемо (узвикнемо) на улици, пред мноштвом људи које не познајемо. Јер, то је интернет, то су друштвене мреже „преведене“ на реалност – трг, улица у којој се налазимо, место на ком смо окружени људима које познајемо или не познајемо.

Информације, фотографије и снимци које поставимо постају „јавна својина“ и врло лако могу да се деле даље, а ми то не можемо да контролишемо. Слика коју сте поставили на интернет ЗАУВЕК остаје тамо. И свако може да је види, преузме, користи… Можда вам се једном више неће свиђати то што сте поставили/објавили, али повратка више нема. Размислите добро о овоме када пожелите да на Инстаграму, Фејсбуку, Твитеру (или било где на интернету) поделите двеста фотографија свог детета, фотографије са летовања, зимовања, све оно што би спадало у домен приватности, а не желите да гледају особе које не познајете јер, видеће их свакако.

Статистика каже да у просеку проведемо око четири сата дневно пред екранима мобилних телефона, рачунара, таблета или телевизора. Верујем да тинејџери проведу чак и више од овог просека… нажалост, много више. Но, то не треба да нас обесхрабри. Потрудите се да надгледате своју децу и будете у току са тим које садржаје прате и деле на интернету. Они тек уче како треба да се понашају и у реалном и у виртуелном свету. Наша улога у том процесу зове се васпитавање. И, као што их не бисте бацили у дубоку воду, а да их претходно нисте научили да пливају, обезбедили гумом за пливање или „мишићима“, не препуштајте их олако ни виртуелном свету и ономе што их тамо свакако чека, били они припремљени или не.

Јелена Братић,

проф. српског језика и књижевности