Да будем од почетка искрена, ја обожавам технологију и користим је  што више и чешће могу. Она је постала неизоставни део моје свакидашњице, како у личном, тако и у професионалном животу. Али, понекад се запитам, откад је присуство технологије постало обавеза, а не избор? Да ли смо у стању да будемо занимљиви једни другима без укључених светлећих екрана? Да ли наставник данас мора да користи дигиталне ресурсе и изворе да би ђаци од њега нешто учили?

Да ли је технологије постала онај материјал који од сваког наставника може направити супермена?

Имала сам утисак да ђаци воле модерне наставнике, да су они наставници који користе технологију за њих кул, и да једва чекају да раде нешто онлајн. Али, то је заблуда. Колико год занимљиве и шарене алате имали пред собом, ђаци су у стању да намиришу захтевни задатак на километар!

A шта испитује тест који нема квалитетна и промишљена питања, ма колико интерактиван био?

Интернет је огромна ризница материјала, знања и ресурса, али да ли их ученици могу и желе користити како треба? Ако их препустите да се сами сналазе по интернету и да сакупљају податке истражујући, а не дате им упутства о томе, јер сами нисте истражили то непрегледно море података – шта сте добили? Пиратерију, плагирање, преписивање, крађу! И ко је за то одговоран? Па само наставници, јер су их својим захтевима гурнули у океан с ајкулама.

А шта смо урадили ако их пустимо у небезбедно окужење? И ако их не научимо моралу, поштењу, старинским вредностима,  шта смо урадили?

А и у том мору материјала на интернету, шта ми у ствари проналазимо? Оно чега нема у одобреним уџбеницима које су писали људи на чијем се интегритету и знању  заснива наука коју предајемо?

Оно што је непотписано, препричано, скраћено….

Оно што проширује њихова знања – у односу на шта?

Са друге стране, колико нас је заиста спремно да посвети време, да пише, креира, ствара своје онлајн методичке збирке? Такав посао је сам по себи изузетно тежак и одговоран. Да ли смо спремни дохватити се таквога посла? Као наставник који се стално стручно усавршава, зачудим се када видим неке наставне материјале које колеге деле по интернету, а немају основне методичке поставке!

Имам утисак да је питање мере једно од најважнијих питања данашњице –  колико је доста? Има наставника који у своје материјале поставе све што је икада људско око запазило, а везано је за појаву која је предмет тумачења. Колико је заиста знања и података потребно да би ученици нешто стварно научили?

Заборављамо и да је употреба ИКТ алата једна од метода рада, и ако је примењујемо на сваком часу, свакога дана, и она досади и више не служи ничему.

Важно је не заборавити да на часовима треба да користимо различите методе рада, а не различите ИКТ алатке.

ИКТ треба да помогне и да разјасни и поједностави, а не да закомпликује и омрзне учење.

С друге стране нема потребе да се плашимо технологије. За употребу технологије данас нам нису потребна никаква специјална, програмерска знања. Да бисте користили технологију потребна су вам методичка знања и њих морате да усавршавате.

Ако заборавимо да јасно формулишемо циљеве своје наставе, ако заборавимо да логички, од лакшег ка тежег, организујемо материјале, ако заборавимо на ниво конгитивног развоја својих ученика, ако не размишљамо о томе колико су ученици зрели да разумеју одређено градиво, и ако заборавимо да запитамо на крају часа себе- да ли сам постигао све што сам желео овим часом, нема ИКТ алата или апликације која ће то да учини уместо вас.

Само зато што користите ИКТ у учионици нећете бити бољи наставник својим ђацима. Обичан наставник је супермен и када је на ливади,  и када је у музеју,  и када има само таблу и парче поломљене креде у рукама.

Ђаци желе да деле љубав и страст коју имате према предмету који предајете, желе да уче од вас и желе да уче са вама.

Уверена сам да у школама данас, има милион таквих супермена.

Зар не?

Марина Панић,

професор српског језика и књижевности у Гимназији Краљево,

самостални педагошки саветник.